Sistemi za Prepoznavanje lica: Da li se poštuje naša privatnost?

Upotreba tehnologija za prepoznavanje lica izaziva brojne kontroverze na globalnom nivou. Dok se u nekim delovima sveta ubrzano usvaja, u drugima se suočava s ozbiljnim kritikama zbog pitanja privatnosti i etičkih dilema. Pravna regulativa takođe znatno varira od zemlje do zemlje, pri čemu se pojedine države suočavaju sa zakonskim izazovima u pokušaju da pronađu balans između sigurnosti i zaštite osnovnih ljudskih prava.

U kontekstu sve veće zabrinutosti za sigurnost, posebno tokom velikih međunarodnih događaja kao što su bile Olimpijske igre u Parizu, tehnologija prepoznavanja lica zauzima sve značajnije mesto u nastojanju da se zaštite posetioci i istovremeno očuvaju njihova prava. Uoči Igara, nakon što su nepoznate osobe podmetnule požare na francuskoj železničkoj mreži, zabrinutost za sigurnost dodatno je porasla, čime je naglašena važnost ove tehnologije. Kamere s veštačkom inteligencijom pratile su neuobičajeno ponašanje posetilaca tražeći potencijalne opasnosti i oružje, ali zbog zabrinutosti javnosti softver za prepoznavanje lica nije korišten, čime su delimično zaštićena privatnost i ljudska prava.

 S druge strane, Vlada Velike Britanije planira uložiti četiri miliona funti u mobilne policijske jedinice s tehnologijom prepoznavanja lica za borbu protiv kriminala. Organizacije za zaštitu građanskih prava, poput Big Brother Watcha, protive se ovom programu, smatrajući ga nametljivim i pretnjom privatnosti. Pokrenuli su i kampanju protiv korištenja ove tehnologije, ističući nedostatak demokratskog nadzora. Zloupotreba prava i Pitanje regulacije upotrebe softvera za prepoznavanja lica dobilo je na važnosti i u Sjedinjenim Američkim Državama, gdje je San Francisco 2019. postao prvi grad koji je zabranio korištenje ove tehnologije. Slične mjere razmatrali su i drugi gradovi poput Oaklanda i Somervillea. Osim toga, Microsoft je tada pozvao zakonodavce da postave ograničenja za ovu tehnologiju, upozoravajući na rizike ukoliko upotreba ovih softvera ostane neregulisana. Najkonkretniji primer korištenja tehnologije prepoznavanja lica je Kina, gdje je postavljeno oko 200 miliona kamera, a njihov broj se konstantno povećava. Međutim, mnoge od tih kamera povezane su sa upitnim “sistemom socijalnih kredita”, koji kineska vlast razvija od 2014. godine. Kineske kompanije sve više sklapaju ugovore o korištenju ove tehnologije u siromašnijim zemljama, čime dodatno unapređuju i tehnologiju. U zemljama s nedostatkom demokratije, poput Mijanmara, sistemi prepoznavanja lica često se zloupotrebljavaju radi suzbijanja aktivista. Nakon vojnog udara u februaru 2021. godine, ova tehnologija igrala je ključnu ulogu u gušenju mirnih protesta protiv vojne vlasti. Nova vlada koristila je videonadzorne kamere s prepoznavanjem lica za praćenje i identifikaciju demonstranata, što je rezultiralo njihovim hapšenjem, pritvaranjem, pa čak i pogubljenjima. Transparentnost u uvođenju tehnologije prepoznavanja lica je ključna. Javnost bi trebalo biti obaveštena o načinu korištenja tehnologije kroz redovne izveštaje i javne konsultacije.

Tehnologija prepoznavanja lica: Sigurnost ili ugrožavanje privatnosti?

Tehnologija prepoznavanja lica izaziva rasprave širom sveta. Dok se u pojedinim državama koristi za jačanje sigurnosti, druge su je strogo ograničile zbog zabrinutosti za privatnost i etička pitanja. Pravna regulativa se razlikuje globalno, dok pojedine zemlje balansiraju između sigurnosti i zaštite ljudskih prava.

Tokom velikih međunarodnih događaja, kao što su Olimpijske igre, prepoznavanje lica ima značajnu ulogu u osiguravanju bezbednosti. Na primer, u Francuskoj su, zbog bezbednosnih incidenata, kamere koristile veštačku inteligenciju za praćenje sumnjivog ponašanja, ali su zbog privatnosti izostavile prepoznavanje lica.

Različiti pristupi u svetu

U Velikoj Britaniji, vlada planira ulaganja u mobilne policijske jedinice s ovom tehnologijom, što su organizacije za građanska prava nazvale ugrožavanjem privatnosti. U SAD-u, San Francisko je 2019. godine prvi zabranio korišćenje tehnologije prepoznavanja lica, dok su gradovi poput Oaklanda i Somervillea pratili ovaj primer.

Korišćenje tehnologije u drugim državama

Kina je razvila opsežan sistem kamera, koji se koristi i u okviru "socijalnog kredita". U autoritarnim režimima, poput Mijanmara, tehnologija se koristi za nadzor i represiju aktivista, posebno nakon vojnog udara 2021. godine.

Za uvođenje tehnologije prepoznavanja lica, transparentnost je ključna. Potrebno je da javnost bude obaveštena kroz redovne izveštaje i javne konsultacije kako bi se obezbedila prava pojedinaca.

Iskustva iz Srbije

Izazovi na Balkanu, korištenje tehnologije prepoznavanja lica predstavlja značajan izazov zbog specifičnih pravnih okvira, različitih političkih dinamika i društvenih normi. Zakonodavstva koja regulišu upotrebu ove tehnologije tek se razvijaju – neke zemlje su već usvojile određene zakone i propise, dok druge i dalje razmatraju odgovarajuće korake. Diskusije o softverima za prepoznavanje lica često su zbunjujuće i zbog složenosti same tehnologije, što dodatno otežava donošenje adekvatnih zakona. Primeri zemalja koje su napravile napredak u regulaciji, poput Hrvatske i Slovenije, nasuprot onima koje se suočavaju s izazovima, poput Srbije, ilustriraju različite pristupe ovom pitanju. Razvoj tehnologije prepoznavanja lica nastavit će se zbog svojih prednosti za potrošače i javnu sigurnost, a to zahteva jasne smernice za njenu upotrebu.

Prvo, upotreba mora biti u skladu s ustavnim pravima građana. Transparentnost je takođe ključna: javnost bi trebalo biti obaveštena o načinu korištenja tehnologije kroz redovne izveštaje i javne konsultacije. U određenim situacijama, građani bi trebalo dati pristanak za korištenje tehnologije prepoznavanja lica, a važno je definisati i koliko dugo se fotografije prikupljene pomoću ove tehnologije mogu čuvati i pod kojim uslovima se mogu koristiti. Građanima, takođe, treba omogućiti brz i jednostavan pristup pravnoj zaštiti u slučaju grešaka, slično kao kod “no-fly” lista. Iako su navedeni principi ključni za odgovornu upotrebu tehnologije prepoznavanja lica, njihova implementacija varira od zemlje do zemlje zbog raznolike pravne i političke situacije.

Uvođenje takvog sistema zahtevalo bi značajna ulaganja u infrastrukturu, kao i usklađivanje s postojećim zakonskim okvirima, posebno sa Zakonom o zaštiti ličnih podataka. Implementacija sistema za prepoznavanje lica u realnom vremenu u Srbiji zahtevala bi sveobuhvatnu mrežu videonadzora širom gradova i mesta masovnog okupljanja kao što su tržni centri, fudbalski stadioni i druge javne površine. Osim toga, potrebna je informacijska infrastruktura koja bi integrisala najmodernija IT rešenja, omogućavajući obradu ogromnih količina podataka u realnom vremenu. Takva infrastruktura ne samo da bi bila tehnološki izazovna već bi zahtijevala i značajna finansijska ulaganja. 

Prema članu 3. Zakona, biometrijski podaci su klasificirani kao lični podaci, što znači da je njihova obrada strogo regulisana. Svaka upotreba biometrijskih podataka mora biti u skladu sa zakonom, uključujući prikupljanje, pohranu i dijeljenje. Transparentnost i saglasnost Član 4. Zakona postavlja osnovne principe obrade podataka, kao što su zakonitost, pravičnost i transparentnost. To znači da bi sistem za prepoznavanje lica morao biti implementiran na način koji je u potpunosti transparentan prema građanima, uz jasna objašnjenja o svrsi i načinu obrade njihovih podataka. Ovo predstavlja izazov u kontekstu masovnog nadzora, gdje je teško osigurati pristanak svakog pojedinca. Zakon zahteva izričitu saglasnost građana za obradu njihovih ličnih podataka, što otvara pitanja o tome kako bi se saglasnost mogla organizovati i da li bi građani imali pravo odbiti takvu obradu. Uvođenje sistema za prepoznavanje lica zahtevalo bi vrhunsku sigurnosnu infrastrukturu koja bi zaštitila prikupljene podatke od neovlaštenog pristupa i zloupotrebe.

Uvođenje Tehnologije za prepoznavanje lica u Srbiji 

Uvođenje tehnologija za prepoznavanje lica u Srbiji moralo bi se dodatno uskladiti sa međunarodnim standardima, poput Opšte uredbe o zaštiti podataka (GDPR) Evropske unije, koja postavlja visoke standarde za zaštitu privatnosti. Ovaj kontekst je posebno važan s obzirom na potencijalne rizike koje ovakva tehnologija nosi za ljudska prava i slobode. Specifični zakoni koji bi regulisali upotrebu videonadzora u javnim prostorima, posebno tehnologije prepoznavanja lica, još nisu doneseni. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je u decembru 2022. godine predložilo Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima, koji uključuje odredbe o masovnom biometrijskom nadzoru na javnim mestima. Ove odredbe omogućile bi policiji upotrebu napredne tehnologije za prepoznavanje lica u realnom vremenu, što bi moglo narušiti privatnost građana i ljudska prava. Predlog zakona je povučen iz zakonodavnog procesa nakon reakcija i kritika domaćih i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Kritičari su istakli da predloženi zakon nije u skladu s Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, koju je Srbija ratifikovala, te da bi uvođenje masovnog nadzora bilo neopravdano i nesrazmerno narušilo prava građana. Dosta prašine u javnosti izazvao je i projekat iz 2019. godine, kada je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije počelo postavljanje kamera s tehnologijom prepoznavanja lica u Beogradu, u saradnji s kineskom kompanijom Huawei. Početkom 2019. godine, Ministarstvo je najavilo postepeno uvođenje hiljadu kamera nove generacije na 800 lokacija u Beogradu. Huawei je u martu 2019. godine objavio da je u prvoj fazi projekta instalirano 100 kamera na više od 60 ključnih lokacija, uključujući testne kamere postavljene na sportskim arenama i tržnim centrima. Neprofitna fondacija “Share” zatražila je informacije o lokacijama kamera i proceni uticaja obrade podataka s videonadzornih sistema na zaštitu podataka o ličnosti. Ministarstvo je odbilo zahtev, navodeći da su svi dokumenti vezani za nabavku videoopreme označeni kao poverljivi. Neophodna su unapređenja  i Ovaj slučaj postavlja pitanja o zakonitosti i legitimnosti primene ovakvih tehnologija u Srbiji. Postojeći zakonski okvir za zaštitu podataka u toj zemlji, uključujući i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL), zahteva procenu uticaja na zaštitu podataka (DPIA) za ovakve sisteme, ali je utvrđeno da ova procena nije ispunila formalne i materijalne uslove zakona budući da nije jasno definisano na koji se sistem nadzora odnosi, koje su pravne osnove i koje su mere zaštite podataka preduzete.

Sve ove inicijative u Srbiji ukazuju na dodatnu potrebu za širim javnim debatama prilikom donošenja zakona koji se odnose na upotrebu softvera za prepoznavanje lica kako bi se osiguralo da su prava građana adekvatno zaštićena.

Zakon nalaže da se lični podaci obrađuju na zakonit i transparentan način. To znači da moraju biti prikupljeni za jasno definisane i legitimne svrhe. Takođe, moraju se čuvati samo koliko je potrebno i nakon toga obrisati ili anonimizovati. Subjekti imaju pravo povući saglasnost u bilo kojem trenutku. Posebne kategorije podataka, poput informacija o zdravlju ili rasnom poreklu, imaju stroga pravila i njihova obrada je zabranjena osim u slučajevima ako je subjekat dao eksplicitnu saglasnost ili kada je to neophodno za zaštitu vitalnih interesa. Kontrolori ličnih podataka moraju jasno informisati subjekte o njihovim pravima, što uključuje pravo na povlačenje saglasnosti i pravo na prenosivost podataka. Ova prava omogućavaju ljudima da zadrže kontrolu nad svojim informacijama. Takođe, kontrolori su dužni obavestiti subjekte o automatiziranom odlučivanju i profilisanju kako bi bili svesni mogućih posledica. Saradnja kontrolora i Agencije za zaštitu podataka je ključna za očuvanje visokih standarda privatnosti. Neki od najboljih softvera za prepoznavanje lica u 2024. godini su: Clearview AI, Microsoft Azure Face API, Amazon Rekognition, Face++ (kompanije Megvii) i NEC-ov NeoFace. Tržišna kretanja Tehnologija prepoznavanja lica sve se više koristi širom sveta, s procenama da se primenjuje u više od stotinu zemalja.

 Šta nas čeka u bliskoj budućnosti?

 Očekuje se da će globalno tržište ove tehnologije dosegnuti vrijednost od oko 8,5 milijardi američkih dolara do 2025. godine, što predstavlja značajan rast u odnosu na 3,8 milijardi dolara u 2020.

Rastuća potražnja za sigurnosnim sistemima i integracija AI i 5G tehnologija ključni su faktori koji pokreću ovaj rast. Severna Amerika vodi na tržištu, a očekuje se značajan rast u Evropi i Aziji zbog većih ulaganja u sigurnosnu infrastrukturu. Tehnologija prepoznavanja lica evoluira od 2D ka 3D rješenjima, koja nude bolju preciznost i sigurnost. Usvajanje sistema baziranih na veštačkoj inteligenciji za prepoznavanje lica povećava se u sektorima kao što su zdravstvo, obrazovanje i sigurnost. Međutim, visoki troškovi implementacije i nedovoljna tačnost predstavljaju glavne prepreke. Ključni igrači na tržištu fokusiraju se na razvoj novih proizvoda i strateška partnerstva kako bi zadržali konkurentsku prednost. Izbor metode prepoznavanja lica zavisi od specifičnih potreba aplikacije. Tradicionalni algoritmi, kao što su Eigenfaces i Fisherfaces, nude brze opcije, ali s manje tačnosti, dok duboko učenje, posebno konvolucijske neuronske mreže kao što su DeepFace i FaceNet, pružaju veću preciznost. Hibridni pristupi kombinuju prednosti tradicionalnih i dubokih metoda, dok 3D prepoznavanje i infracrveno prepoznavanje povećavaju tačnost u različitim uslovima. Mračna strana korištenja Upotreba tehnologije prepoznavanja lica očito pokazuje dva lica – jedno koje može pozitivno uticati na društvo i drugo koje može izazvati ozbiljne etičke dileme. Na primer, u Poznanu, projekat Insension koristi prepoznavanje lica kako bi pomogao deci s intelektualnim poteškoćama da se povežu s okolinom, pokazujući potencijal tehnologije da poboljša živote onih kojima je najpotrebnija pomoć. Nasuprot tome, u nekim totalitarnim režimima vladini službenici koriste istu tehnologiju za praćenje kretanja građana i održavanje strogog nadzora, što ukazuje na mračniju stranu upotrebe prepoznavanja lica. Ova kontrastna primena dodatno naglašava složenost tehnologije prepoznavanja lica i njen uticaj na društvo. Etika njene upotrebe zavisi od konteksta i ciljeva za koje se koristi, čime se pokazuje da tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loša, već da njen uticaj određuju “ruke” koje njom upravljaju.